У четвртак 30. марта ММА спектакл у Лесковцу

17202684_1053329708100173_6393947418792951757_n

У четвртак 30.03.2017, са почетком у 19:00 часова, у клубу АБЦ Сафир у центру Лесковца, биће одржано вече ММА борби. Ово је четврто по реду вече ММА борби у Лесковцу, с обзиром да се овакав догађај одржава сваке године у протекле 4 године.

ММА је скраћеница за Мешовите Борилачке Вештине (Mixed Martial Arts) и представља комбинацију 5 борилачких вештина (Бокс, Тајландски бокс-Муаи Таи, Рвање, Бразилска Џиу Џица и Џудо) обједињених у један спорт под унификованим правилима.

Главни организатор догађаја је спортски клуб „ММА Анимал Тим“ из Лесковца. Цена карата је 300 динара.

Дешавања овог викенда у Лесковцу 24-26.03.2017. (Биоскоп, Позориште, Свирке, Журке…)

Овог викенда нас очекује штошта у нашем граду. Крећемо од вечерас.

Петак 24.03.2017.

Лесковачки културни центар – Биоскоп:

Земља Богова, Лепотица и звер, Конг – Острво лобања

Пројекције од 17:00 – 21:00 часова

Клуб Грув – свирка уживо, бенд Мандрагола, почетак 22:00 часова

17426007_750131955136743_2051192696264975880_n

Марфи Паб, бенд Q-mašinčiki, слободан улаз

17426413_2326273934179020_1972390261740356602_n

Субота, 25. 03. 2017.

„Час за нашу планету 2017.” Овај догађај биће обележена гашењем украсне расвете на зградама Лесковачког културног центра и Народног позоришта у Лесковцу од 20:30-21:30 часова.

17309430_1249850451772609_1440722761569867282_n

Лесковачки културни центар – Биоскоп:

Земља Богова, Лепотица и звер, Конг – Острво лобања

Пројекције од 17:00 – 21:00 часова

Народно позориште Лесковац, представа Љубавник великог стила, почетак у 20:00 часова

17424719_1266343790108525_2016980223430486799_n

Клуб Грув, свирка уживо Денис Напаст, 22:00 часова

17498701_750075551809050_6455764490540482121_n

Марфи Паб, свирка Смокинг Барелс, од 22:00 часова

17426332_2326274274178986_1871567215804882546_n

Клуб АБЦ, Театар бенд, слободан улаз за девојке

17353385_690357781136143_8569020916638089133_n

Недеља, 26.03.2017.

Народно позориште Лесковац, представа Тајанствена фиока, почетак у 12:00 часова

17424981_1266342990108605_3027649065916897452_n

У Лесковцу се обележава светски догађај „Час за нашу планету“

17309430_1249850451772609_1440722761569867282_n

Удружење грађана „ПМН” у сарадњи са Удружењем хранитеља „СУНЦЕ”, Лесковачки Културни Центар и Народно позориште Лесковац обележиће светски догађају WWF, под организацијом WWF Србија „Час за нашу планету 2017.” у суботу 25. марта 2017. године.

Овај догађај биће обележена гашењем украсне расвете на зградама Лесковачког културног центра и Народног позоришта у Лесковцу.

„Овим позивамо све житеље Лесковца и околине да својим присуством, испред једне од ових двеју установа, подрже наше активности и тиме подрже унапређење и заштиту животне средине ради добробити Србије и планете Земље.“

Срећан нам Међународни дан среће!

international-day-of-happiness-baloons-hd

Цитирани текст је преузет са сајта Блиц .

„Данас је дан када треба да заборавите на све своје секирације и кажете „птичица“, иако вас нико не фотографише. Будући да је 20. март и званични почетак пролећа, то је разлог више да будете расположени.

Међународни дан среће обележава се емитовањем листе песама која је састављена на иницијативу Уједињених нација и на позив генералног секретара светске организације Бан Ки Муна. На попису „среће“ су песме у избору популарних личности, попут Еда Ширана, Џејмса Бланта, Џона Леџенда, Шарлиз Терон, Мајкла Дагласа, Фарела Вилијамса, али и обичних људи широм света који су учествовали у #HappySoundsLike кампањи.

39467806-happiness-wallpapers

Предложене песме симболишу срећу и добро расположење, те враћају осмех на лице и буде лепа осећања.

УН су 2012. прогласиле Међународни дан среће који се поклапа са првим даном пролећа у северној хемисфери. Иницијатива је потекла од Бутана, хималајске државе која мери „бруто националну срећу“ уместо стандардног економског индикатора.“

boy_field_jump_sky_grass_smile_happiness_50360_1920x1200

Бутанско Министарство среће

Планинска азијска земља Бутан годинама важи за земљу са најсрећнијим грађанима на свету. Ова држава је 2005. увела први Индекс бруто националне среће – који је поред психолошког добростања (животно задовољство, емоције и духовност) мерио и субјективне оцене о здрављу, образовању, влади, екологији и слично. Поред тога, залажу се за алтернативну меру националног и друштвеног просперитета, под називом „Срећа: Холистички приступ развоју”. Приступ одбацује употребу економског и материјалног богатства као показатеља развоја, а уместо тога усваја холистички приступ где су духовно благостање грађана и заједница добиле довољно значаја.

979004-bhutan

Дешавања овог викенда у Лесковцу (свирке, представе, биоскоп, журке…)

17-19.03.2017.

Викенд почиње још вечерас, а ово смо ми пронашли за вас:

 

Субота 18.03.

Бископ Лесковачког културног центра

Фотографија корисника Лесковачки Културни Центар Фотографија корисника Лесковачки Културни Центар

 

 

 

 

 

 

Фотографија корисника Лесковачки Културни Центар

 

 

 

 

 

 

 

Пројекције почињу од 15:00 часова до 21:00.

Народни музеј Лесковац, отворена изложба графика Јоване Ђорђевић, од 09:00-15:00 часова

Фотографија корисника Muzej Leskovac Aktivan Profil

Клуб Грув, концерт Групе Пуззле, почетак у 22:00 часова.

Фотографија корисника Club Gruv

Клуб АБЦ / Сафир – Концерт МИА  цена улазнице 200 динара

Фотографија корисника Club ABC Leskovac

Кањон реке Вучјанке

Vučje-crop

„Северном страном планине пробија се брза и бистра река Вучјанка, која је усекла у стење свој кањон, дубок 300 метара. Њено корито пуно је водопада, слапова и вирова, од којих су најпознатији Ђокини вирови. Извире на око 1100 метара надморске висине, дуга је 18 километара и, улазећи у долину улива се у реку Ветерницу.

62095953

Плаховита Вучјанка права је благодет за овај крај. Током летњих жега постаје купалиште и многи у њеној хладној води проналазе освежење. У доњем делу тока су бројне старе воденице, које и данас мељу жито. А посебан бисер читавог комплекса који чине планина Кукавица и река Вучјанка је Хидроцентрала Вучје, друга у Србији, саграђена 1903. године, која и сада производи електричну енергију.

14

Једна од благодети реке Вучјанке је и мекоћа њене воде, због које је крајем 19. и почетком 20. века овде и зачета текстилна индустрија. Оснивачи прве фабрике текстила у оближњем месту Вучју, чланови породице Теокаревић, препознали су предности воде из те реке, због чије се мекоће од вуне у вучјанским погонима добијао штоф изузетног квалитета.

90297706

Породица Теокаревић изградила је тридесетих година прошлог века на обронцима Кукавице, на обали Вучјанке и своју задужбину – цркву Рођења Светог Јована Крститеља. Овај празник, који се обележава седмог јула, уједно је и слава Вучја. Црквена порта и сама варошица тог дана посебно оживе због бројних гостију који тада пристигну из околних места.

6

Према неким претпоставкама, на месту где је сада црква некада се налазио стари храм, који се повезује са јунаком овог краја из турског доба, Николом Скобаљићем. По овом јунаку назван је и Скобаљић град, утврђење с краја 14. и почетка петнаестог века, на врху стеновитог гребена изнад кањона, од кога су остале рушевине.

kukavica6

Тај локалитет, још једна од вредности овог краја, проглашен је културним добром. Археолошка истраживања на том простору, вршена осамдесетих година прошлог века показала су да је локалитет вишеслојан. Пронађени су фрагменти грнчарије из периода од трећег до првог века пре нове ере.

Br-OD1_IEAAOCwa

Иако се са сигурношћу не зна како је Кукавица добила име, према једној легенди, назив потиче управо из времена Турака и великог страдања српске војске у боју на Косову, после кога су српске мајке, удовице, сестре дуго кукале за погинулима.“

kukavica

Планина Кукавица

Planina-Kukavica

Кукавица

„Шумовита планина Кукавица са кањоном реке Вучјанке, бисер је југа Србије. Због живописне природе и вредних споменика историје ова дестинација је рај за љубитеље природе и велики туристички потенцијал Србије.

43131209

Планина Кукавица се простире на југоистоку Србије на левој обали Јужне Мораве ,у Пчињском и Јабланичком округу. Према западу је ограничена реком Ветерницом. Спада у Родопске планине. Кукавица је велика планина која се налази северно од Врања и јужно од Лесковца и падине јој се протежу до ових градова. Највиши врх је Влајна (1442 m), а следе га Ваљовска чука (1207 m), Тумба (1192 m), Фурниште (1370 m), Тиква (1405 m), Буковска чука (1386 m) и Орлова чука (1306 М). Венац ових врхова, са долином Големе реке, дели планину на два дела – северни, стрмији, део је без насеља док се на јужном, блажем, делу јављају села. На јужном делу планине, изнад Врања, уздижу се два врха Облик (1310 m) и Грот (1327 m). Због својих правилних, купастих, облика ова два врха планине Кукавице се понекад наводе као засебне планине.

80602696
На обронцима Кукавице расте и разноврсно лековито биље. Многи познаваоци тог дела Србије сматрају ову планину правим драгуљем, а као њену велику предност истичу чист ваздух и живописну, нетакнуту природу. Ретка сеоска насеља на падинама Кукавице сада су готово опустела, тек понеко домаћинство одржало се у овој планинској идили.

Kukavica-e1370642649104

Некада сточарски крај, Кукавица је имала бројна пашњаке које је, средином прошлог века, војска пошумила бором, смрчом и јелом. Тако се сада поред густе листопадне, углавном биукове, јављају и делови четинарске шуме, док су се пашњаци задржали само у близини насеља. Листопадно дрвеће је самоникло, док су четинари вештачки пошумљени. Најпознатија је златна буква, која је део истоименог природног резервата и убраја се у најквалитетније дрво ове врсте у Србији. Богат биљни свет условљен је и богатством воде које на Кукавици има на претек. Мноштво извора, потока и речица се спушта са свих страна планине.“

Kukavica-2

Прилог о просветним приликама у Лесковцу у XIX веку

Leskovac_1878

Фотографија Лесковца 1878. године

Први учитељ у Лесковцу се спомиње после Другог српског устанка. То је био Јован Павловић који је држао наставу по приватним кућама богатијих Лесковчана. У Лесковцу је 1854. године подигнута прва школа која се налазила у близини данашње цркве. Називали су је „Велика чкоља“, а први учитељ је био даскал (учитељ) Даца (Стојанча) који је имао своје помоћнике. За њега се говорило да је био веома строг, право страшило. Учио је децу по манастирском методу из црквено – словенских књига. Њега је средином XIX века наследио поп Ђорђе. Постојале су само две учионице у којима су се налазиле дугачке и једноставне клупе на којима је могло да се смести и по двадесет ученика. Ђаци су имали велике таблице од дебеле хартије на којима су исписиване речи или слова које је ученик требао да научи да чита. Касније се писало на песку, који је распрострањен на посебним даскама уоквиреним лествицама.

Настава се изводила у току целе године, а није било прозивања нити строге контроле да ли ће ученици редовно похађати наставу. За издржавање школе се старао посебан црквени одбор, а ђачки родитељи су плаћали понешто за подмиривање трошкова око огрева. Плате учитеља су биле мале, али су за време празника учитељи добијали богате поклоне. Пред само ослобођење Лесковца стање се променило. Формиран је посебан одбор за просветни рад који је прикупљао новац и плаћао учитељима у Лесковцу. Учитељу који је учио мушку децу плаћано је годишње 30 дуката, а за женску децу 40 дуката.

Након Кримског рата, богати трговци и занатлије су осећали потребу да им деца уче језике, због чега су тражили учитеље по српском делу Турске и у Бугарској. По угледу на Кнежевину Србију, у Лесковцу је 1856. године савремену наставу увео Симеон Андон Софијанац, пореклом Грк који је живео у Софији. Тада се у Лесковцу почео учити грчки језик. Помоћници Симеона Софијанца су били Ча – Мита Николић, Бата – Ђорђа Петровић и Бата – Горча. Лесковчани су прву школску зграду називали Ча – Митина школа. У њој је изучаван земљопис, рачун и граматика с падежима. У школи је постојао и глобус, а са стране је долазило све више књига. Манастирски метод је постепено нестајао.

c48da-mitina-c5a1kola1

Ча Митина школа

Симео Андон Софијанац је радио у Лесковцу до 1868. године, кад га је због болести заменио Јосиф Костић, родом из Приштине, који се школовао у Београду и Сомбору. Он је био први учитељ са учитељском школом. За њега је била саграђена нова учионица, која је била мања од Ча – Митине, те су због тога ови учионицу називали „Мала чкоља“. Јосиф Костић је увео нову организацију и начин рада. Поделио је ђаке по разредима и отворио троразредну школу. За сваки разред је увео посебну читанку, а од дотадашњих књига је задржао само псалтир. Од нових у употреби је увео׃ Мали земљопис, Велики земљопис, Историју, Природну историју, Словенску граматику. Први је увео у школу и женску децу. На крају школске године, који се падао на Петровдан, одржавани су испити и дељена су сведочанства ученицима. То је била свечаност којој је присуствовао велики број грађана. Одшколовао је десетак генерација, а боље ученике је слао у Богословију у Београд да се спремају за учитеље и свештенике.

Од 1868. године лесковачку школу, као и све српске школе у Турској, помагала је српска влада. Пред ослобођење од Турака Лесковац је имао и учитељицу Ленку Крстић. Ленка Крстић је у Лесковцу основала школу за женску децу.

Султановим ферманом, из фебруара 1870. године успостављена је бугарска Егзархија која је обухватала нишавску епархију са седиштем у Пироту и нишку епархију под чијом је црквеном управом био и Лесковац. Егзархија је имала и политички циљ да изврши бугаризацију српског становништва, што је утицало на њену заинтересованост пре свега за школе. Лесковчани нису прихватили било какав њен утицај, што је потврдио и Синод одбивши да спроведе наређене Порте да лесковачка школа прихвати бугарски језик. То су подржали и свештеници и црквено – школски одбори.

У годинама након ослобођења од Турака број становника у Лесковцу се стално повећавао, те је и број ученика нагло растао. Постојеће школске просторије нису могле да задовоље потребе, па се на црквеном плацу подиже нова и лепша школска зграда. Поред Јосифа Костића у њој је радио и Настас Крстић, нови учитељ са стручном спремом. У Лесковцу је успешно радила и мушка и женска основна школа у којој је учитељица била Даринка Здравковић. Убрзо се отварају и друге школе. Међу њима и Нижа гимназија, која је у прво време имала само два разреда, а касније када се број ученика попео на преко сто, отворени су и остали разреди. Идеју за оснивање гимназије у Лесковцу дао је начелник министарства просвете Милан Милићевић, августа 1878. године као изасланик за преглед рада школа у лесковачкој нахији. Почетком марта 1879. године лесковачка општина је упутила молбу Министарству за отварање гимназије, прихватајући обавезу да је издржава. Министар просвете Стојан Бошковић је поднео предлог кнезу и указ је био потписан 14. јула 1879. године. Први наставник кога је министар просвете именовао за предавача гимназије у Лесковцу био је Стеван Сремац, међутим он је прихватио постављање у Нишу. Уместо њега министар је поставио Миленка Ранчића који је организовао упис ученика у први и други разред. Пријемни испит је положило 25 ученика. 1898. године Гимназија у Лесковцу је била укинута.

Појавом текстилне индустрије крајем XIX века у Лесковцу је 1890. године отворена и ткачка школа која је најстарија школа ове врсте у земљи. Она је била државна установа  и њен први управник је био Чех Алојз Шкарка. Број ученика се кретао од 15 до 31.  Школом је руководио Управни одбор на чијем се челу налазио окружни, односно срески начелник. Министарство народне привреде обезбеђивало је школи машине и учила, а она је поред обуке кадрова у ткању и предењу прерађивала кудељу, лан и памук и правила пешкире, чаршаве, салвете, џепне марамице и друго. Прекинула је рад пред Први балкански рат.

У Лесковцу је 1892. године основана Женска подружина, која је 1894. године основала Женску радничку школу која је радила да 1898. године.

У Краљевини Србији је 1898. године донет Закон о пољопривредним станицама које су формиране у једном броју градова, па и у Лесковцу. При Пољопривредној станици у Лесковцу основана је двогодишња практична школа са задатком да обучи сељаке бољој обради земље. Школовање је било бесплатно, а школом је руководио Одбор састављен од представника града и околних села.

                                                                                                             Милан Ж. Трајковић

Филозофски факултет, Ниш

                                                                                                              Департман за Историју

Фото прича Немање Јојић о руднику Леце

Драги суграђани, представљамо вам одличну фото причу о рудницу Леце, фотографа Немање Јојића, кога можете пратити на страници Jojic N. Photography .

„Рудник Леце, камен темљац привреде овог краја. Неисцрпна тема разговора на улици, у кафани, на слави. Доле, под земљом, раде људи вредни сваког поштовања. Кажу да у јами причају углавном о женама, а ван радног времена се све приче поново своде на рудник. Фотографисање у јами је тешко, можете мислити како је за свакодневни рад! Инспирисан мраком, који се доле може ножем сећи, ову серију фотографија сам оставио у црно-белом. СРЕЋНО!“

14717150_1922879524611957_4850503769083204995_n16938621_1922879634611946_1821077558873134461_n17103336_1922880037945239_2906387703356564199_n17103560_1922880181278558_6912208022920359434_n17103748_1922879814611928_4897643636208212458_n17155234_1922880484611861_8448729698043601436_n17155468_1922880231278553_5815605516626380943_n17159212_1922879901278586_7825409209983724363_o17200966_1922879944611915_1170497502103334875_n17201291_1922880021278574_8345567438785496872_n17202907_1922879561278620_3314675959718773003_n17203086_1922879704611939_4813037260862873330_n17203115_1922880237945219_467025175224245597_n17203165_1922880487945194_5083264163909752450_n17203223_1922879737945269_565495982948101018_n17264242_1922879831278593_5281454931344300957_n17264302_1922880041278572_7246098824625128932_n17264306_1922879501278626_1875525529468966864_n17265073_1922879514611958_1886951951195674728_n17265073_1922879934611916_520122592071895406_n17265090_1922879574611952_5968379185781544614_n17308748_1922879864611923_4427376518530028820_n

Фрагменти из историје Лесковца у другој половини XIX века (изглед града, број становника, снабдевање водом)

Leskovac 1889. godine

Изглед града

У граду су постојали богати и сиромашни рејони који су представљали два света. Господске, српске и турске куће не само да су биле лепе, већ су биле и удобне. Свака од њих је имала купатило, а у великом ћилеру који је био до кухиње, постојала је нека врста умиваоника. Земљана цев је одводила прљаву воду у покривену зидану помијату. Сиротињске куће су биле сићушне, исплетене од прућа, изграђене од слабог материјала, премазане обичним блатом, грађене без употребе креча, а најчешће и не окречене, без стакла, са маленим прозорима, покривеним сламом.

У центру града су се налазиле турске куће. Највиђенији Турци су становали на десној обали Ветернице, а ту су се налазиле и чорбаџијске куће. Турска господа је у своје друштво примала и хришћанске господаре׃ земљопоседнике, трговце и зеленаше. Највећа концетрација чорбаџија је била у чисто хришћанском и отменом делу центра, у близини цркве, у Црквеној мали.

Занатлије и земљорадници, становали су углавном по тадашњим предграђима׃ од Марвене пијаце према Чифлук Мири (Табана мала), око кланице и иза завијутка Ветернице (Белчуг мала, Дркине врбе), источно од улице Степе Степановића, према железничкој прузи („Рупе“), дуж данашњих улица Николе Скобаљића и Млинске. Цигани су тада становали у делу од Каспаровог моста према богојевачком путу, и по њима се овај крај зове Мурџа мала, што на турском значи „циганска улица“.

Толико су били различити да је човек, када би се нашао у њима имао утисак да се не ради о једном те истом месту. Куће чорбаџија и турских газда биле су велике зграде на спрат, са многобројним прозорима, са доксатима и диванима, искићене стотинама украса, тешким ћерамидним крововима, и живописним димњацима на њима, подигнуте у лепим и калдрмисаним улицама, а сиротињске куће биле су праве колибе са једним или највише два одељења, често разбацане по мочварном терену, са маленим окнима од бешика или „артије – пенџерлије“.

Улице су биле непоплочане. Неколико главних улица је имало калдрму од облутака, али тротоара није било. Калдрмисане улице су у средини биле јако испупчене због чега се вода сливала према кућама, влажила их и поткопавала. Због тога су крај кућа грађени одводни јаркови преко којих се улазило у двориште. Први фењери на главним улицама су се појавили после ослобођења од Турака.

У чаршији су се налазили безброј малих дрвених дућана, наткриљених широким и истуреним стрејама, са ћепенцима на којима су скрштених ногу седели трговци и занатлије. Чаршија је била препуна људи и веома бучна. Њоме је одјекивала лупа занатлија који су радили свој посао, и вика трговаца који су нудили своју робу.

Куће и баште су биле ограђене високим зидовима од исплетаног прућа облепљеног блатом или сазидани од непечене цигле и покривеним ћерамидом. У двориште се могло ући на два улаза, на малој капији намењениј за пролаз људи и „големој порти“ на којој су улазиле стоке и кола. Капије су биле начињене од дасака без икаквих отвора и нису дозвољавале да се дворишта сагледају са улице. На уличној страни су  се често налазиле штале и штогови слане и сена. Улице су биле тесне, пуне ђубрета и прашине, бара и поточића, кривудале су између бескрајних зидова са капиџицима.

У сумраку је град изумирао. Све се затварало, радње, капије, куће. Сама чаршија није имала никакве сличности са данашњим трговачким делом града у коме навече блистају стотине излога пуних робе, дајући му посебан изглед и лепоту.

У турско доба, изумирали су у ноћи и остали делови вароши. Улице су биле мрачне и пусте, капиџици и порте затворене, пенџери покривени капцима. Једино је лавеж безбројних паса указивао да је град још ту, да живот није изумро, да се само повукао унутар кућа.

После ослобођења од Турака град је почео да мења свој лик. Број зиданих кућа се нагло повећао, ћепенци су замењени дућанима, харемски зидови нестали, а текије отишле у заборав. Уместо њих израсле су прозирне тарабе, које откривају лепоту башта, изникле су фабрике, изграђена пруга и железничка станица, подигнути електрични стубови.

У свим овим променама, турска прошлост нашег града је ишчезла у неповрат. Последњи трагови турског Лесковца углавном су нестали за време бомбардовања 1944. године.

Од 1854. године до 1900. године број становника у Лесковцу׃

Година                         Број становника

  1. 15000
  2. 10878 (после одласка Турака)
  3. 12211
  4. 12989
  5. 13973

Снабдевање водом у Лесковцу

Крајем XIX века Лесковац је посетио један Београђанин  и том приликом је записао како су се Лесковчани крајем истог века снабдевали водом. У свом запажању, он је навео да у граду нема ни једне чесме и да његови становници пију речну воду (с Ветернице), али да лети не могу да је пију јер ту они киселе конопљу. С тога су они били приморани да пију бунарску воду или да у песку копају кладенце.

Путописац из Београда је записао׃ „Прво што и данас пада странцу у очи јесте то, што се рано изјутра и доцкан увече могу видети у чаршији и по свим улицама читави редови девојака и жена из богатих и сиромашних  кућа, које на рукама, о куковима, носе по два земљана крчага воде с Ветернице за пиће или прање. Према потреби враћају се више пута. Слуге и дечаци носе крчаге на обрамици, по два, три, четири.“

 

                                                                                                 Милан Ж. Трајковић

Филозофски факултет, Ниш

                                                                                                Департман за Историју